Da je svi­jet taj­na, a da je taj­na ra­zu­mu taj­na, svje­do­či­li su mno­gi mi­sli­o­ci. Mno­gi su htje­li da raz­ot­kri­ju taj­nu, uhva­te je na dje­lu i iz­ne­su na pi­ja­cu ra­znih ide­o­lo­gi­ja i pro­da­ju je za par gro­ša, ali su su umje­sto taj­ne raz­go­li­ti­li moć ra­zu­ma i nje­go­vu ne­moć da ne­skri­ve­no-skri­ve­nu taj­nu smje­sti u ra­zum­ni si­stem i po­gled na svi­jet. Ka­da je na vr­hun­cu ra­zum spo­zna­je da vr­hun­ca ne­ma i da je na nje­go­vom pre­sto­lu za­pra­vo za­vla­da­la taj­na ko­ju je že­lio da ot­kri­je. In­te­lek­tu­al­na avan­tu­ra ot­kri­va­nja skri­ve­no–ne­skri­ve­ne taj­ne ni­je ni­ma­lo la­ka, ali za in­te­lek­tu­al­ce opi­je­ne že­ljom za pro­mi­šlja­njem se­be i stvar­no­sti oko se­be ona je sa­stav­ni dio ži­vo­ta i bez nje i ne po­sto­je. Je­dan od ta­kve vr­ste in­te­lek­tu­a­la­ca je i Vu­ko­ta Ra­du­lo­vić, du­go­go­di­šnji so­ci­jal­ni i na­uč­ni rad­nik i član Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re. Nje­go­va po­sled­nja knji­ga „U po­tra­zi za ne­kim sa­zna­nji­ma o svi­je­tu i čo­vje­ku”, ko­ju je UKCG iz­da­lo ove go­di­ne, je pu­to­pis tra­ga­nja za taj­nom. Mi­sti­ka tog pu­ta sa­dr­ži se na nje­nom po­čet­ku, jer i ta­da je Ra­du­lo­vi­ću ja­sno da u sa­zna­va­nje taj­ne ne­će od­ma­ći od po­čet­ka i da će na po­čet­ku već bi­ti na kra­ju. Me­đu­tim, avan­tu­ra na pr­vi po­gled be­smi­sle­nog pu­to­va­nja to­li­ko je na­bi­je­na smi­slom da se od nje i ka­da se ho­će ne mo­že od­u­sta­ti. Zna­ti da ne­ma smi­sla, mi­sli­ti o smi­slu, a ipak to ra­di­ti, si­zi­fov je po­sao sva­kog in­te­lek­tu­al­ca, pa i Vu­ko­te Ra­du­lo­vi­ća.
– Svi­jet je od­u­vi­jek bio he­te­ro­gen i pro­ti­vr­je­čan. Duh sa­vre­me­nog svi­je­ta je pre­vi­še ma­te­ri­ja­li­zo­van i ti­me osi­ro­ma­šen. Raz­vi­je­ni­ma su vi­še po­treb­ni psi­hi­ja­tri ne­go teh­ni­ča­ri, dok si­ro­ma­šni­ma vi­še teh­ni­ča­ri ne­go psi­hi­ja­tri. Čo­vjek vi­še slu­ti o svi­je­tu i se­bi, ne­go što zna i ra­zu­mi­je. Ka­kav je svi­jet i čo­vjek sa­mi po se­bi ni­je­smo u mo­guć­no­sti da sa­zna­mo, već je­di­no da tra­ga­mo, što ljud­ski rod či­ni od po­stan­ka sop­stve­nog raz­mi­šlja­nja – po­ru­ču­je Ra­du­lo­vić u po­me­nu­toj knji­zi.
Na na­red­nim stra­ni­ca­ma Ra­du­lo­vić tra­ga­ju­ći za smi­slom kre­će od an­tič­ke Grč­ke, pa za­vr­ša­va sa ki­ne­skim mu­dra­ci­ma. Us­pi­nje se uz ste­pe­ni­ce nje­mač­kih kla­sič­nih fi­lo­so­fa (Kan­ta, He­ge­la...), pa se vra­ća do bi­blij­skih ot­kri­ve­nja. Po­ku­ša­va da shva­ti Ge­tea, ali i So­kra­ta. Kao i osta­li ko­ji su za­gre­bli lju­sku taj­ne di­vi se be­smrt­nom Gr­ku ko­ji i u ča­su ka­da pi­je otrov, a smrt skla­pa nje­go­ve oči, di­sku­tu­je o ne­stan­ku i sa­stan­ku sa dru­gim svi­je­tom. A i či­me dru­gim ima čo­vjek da se su­prot­sta­vi isti­ni o ko­nač­nom ži­vo­tu ne­go ra­zum­nom ana­li­zom nad­ra­zum­ne po­ja­ve. Kao da je ta po­ru­ka So­kra­ta po­zna­ta i Ra­du­lo­vi­ću, pa i on sa­op­šta­va svo­je re­flek­si­je o smr­ti. Onaj ko smrt ni­je mi­slio ni­je ni ži­vio, a Ra­du­lo­vić kao is­kre­ni pi­sac tra­gič­nog osje­ća­nja ži­vo­ta, na stra­ni­ca­ma svo­je knji­ge osta­vlja smi­šlje­nje tra­go­ve o ne­mi­šlji­voj smr­ti.
– Zna­ti i ra­zu­mje­ti ni­je isto. Ra­zu­mi­je­va­nje, po­red ra­zu­ma, tra­ži i uče­šće sr­ca. Pra­va zna­nja su ona o cje­li­ni. Cje­li­na se ne mo­že mi­je­nja­ti, već sa­mo per­cep­ci­ja o njoj – ob­ja­šnja­va Ra­du­lo­vić.
A jed­na od cje­li­na ko­ja već mi­le­ni­ju­mi­ma op­sje­da na­šu pla­ne­tu je i mo­ral. Kan­to­vo od­re­đi­va­nje ka­te­go­rič­kog im­pe­ra­ti­va usmje­ri­lo je či­ta­vu za­pad­no-is­toč­nu hri­šćan­sku Evro­pu u jed­nom prav­cu. Usa­mlje­nik iz Ke­nig­sber­ga to­li­ko je za­du­žio ra­ci­o­nal­nu Evro­pu da ona i da­nas sa pr­stom na če­lu za­sta­je nad Kan­to­vim kri­ti­ka­ma či­stog i prak­tič­nog uma i dvo­u­mi se ko­ju da oda­be­re. A ne tre­ba oda­bra­ti ni­jed­nu, već pri­hva­ti­ti obi­je, ra­di skla­da ra­zu­ma i uma ili bo­lje re­ći sr­ca i pa­me­ti.
Vu­ko­ta Ra­du­lo­vić je na­pi­sao jed­nu is­kre­nu knji­gu, ni­je on za­pi­sao ni­ti ot­krio ne­što što se do sa­da ni­je zna­lo, ali je na svom pri­mje­ru po­ka­zao da ide­je i taj­na i da­lje vla­da­ju lju­di­ma kao što je to bi­lo vje­ko­vi­ma una­zad. Ni­šta se u to­me ne mi­je­nja, sa­mo su na­še per­cep­ci­je tog ma­gič­nog bez­iz­la­znog kru­ga, ka­ko ka­že Ra­du­lo­vić, raz­li­či­te od pret­hod­nih. Mo­že se re­ći i da Ra­du­lo­vić sa­op­šta­va jed­nu u po­me­nu­toj knji­zi, što je do­vo­ljan mo­tiv da se pro­či­ta. I.M.